fbpx
Jelenina Zelena lutrija

U tekstu Kako da dođeš u Ameriku, pominjala sam Zelenu kartu kao najbolji legalni status koji možeš da dobiješ u Americi, a nakon nje i državljanstvo. U iskustvu pod nazivom Zelena avantura tročlane porodice imaš priliku da vidiš kako je dobijanje Zelene karte izgledalo pre 5 godina. Sam proces traje relativno dugo, što će biti jasno i iz ovog teksta. 

Svoje iskustvo dobitka Zelene lutrije deli sa tobom diplomirana ekonomista Jelena Leković, koja svoj Američki San gradi u Čikagu. Ona je tri godine u Ameriku dolazila preko programa Work and Travel i u međuvremenu je izvučena na lutriji.

Zelenu kartu dobila je preko programa američke vlade pod zvaničnim nazivom Lutrija za zelenu kartu, preko kojeg u Ameriku godišnje dođe 50 hiljada ljudi iz raznih zemalja.

 

U ovom emotivnom tekstu objašnjava kako je cela procedura tekla i kako je ona sve proživela. Sada je na putu da ostvari svoj Američki San.

 

 “Zovem se Jelena, dolazim iz jednog malog mesta iz Južnog Banata. Detinjstvo i školovanje sam provela u svom malom banatskom selu, fakultet ekonomije i finansija sam završila u Beogradu. Poslednje četiri godine po završetku srednje škole, boravila sam u Beogradu. Tamo je priča i počela…

Naime, 2014. godine dok sam bila student druge godine fakulteta, moj otac se jako razboleo i završio na Kardiološkom Institutu u Beogradu (Dedinju). Utučena životnom situacijom, ali isto tako i finansijskom, u svom iznamljenom stanu na Karaburmi, koji sam delila sa još dve studentkinje, decembarske večeri sam prelistavala svoj Facebook. Letele su reklame o Work and Travel programu. Otvaram web stranice i počinjem da prelistavam. U istom trenutku moj telefon zvoni. To je bila moja majka koja me je zvala da me pita kako sam i želela je da sazna kako je tata. Odgovarajući potišteno o ocu, odgovorila sam joj da gledam neke stranice o radu u Americi preko leta na šta je ona samo rekla: “Molim te, idi i probaj!’’

Ja sam bila malo iznenađena njenom brzom odlukom i željom da probam. Ubrzo posle toga, usledili su razgovori sa mnogim agencijama, ja dobijam posao i prvu američku vizu 2015. godine- zaista lako! Posle dva meseca odlazim na Work and Travel i to u Severnu Karolinu. Sve odlično prolazi, pa sledeće godine, 2016, ponavljam istu stvar. Ambasada je na razgovoru za J1 vizu videla moj napredak u ispitima i ja dobijam svoju drugu J1 vizu. Leto je bilo prelepo i radno, ali se opet vraćam krajem septembra 2016.

 

Slučajan susret i zanimljiva priča

 

Na aerodromu u Njujorku sam čekala let za Pariz. Ne znam kako, ali naš se narod uvek prepozna u inostranstvu lako i uvek neka priča počne spontano. Naime, upoznajem devojku koja je J1 student, ali koja se vraća kući po svoju Zelenu kartu. Ona mi je ispričala priču kako je aplicirala na lutriji koju organizuje Vlada Sjedinjenih Američkih Država. Priča mi je jako bila interesantna i nekako mi je bila u glavi ceo let do Pariza.

Konačno, ja slećem u Beograd i pravac moja varoš! Sreći nikada kraja.

Dakle, bio je to početak oktobra, ja sam se spremala za fakultet i svoje obaveze. I negde oko 5- og ili 6- og oktobra, onako, bez ikakvih obaveza, odmarajući se, jednog popodneva opet ja završim na Facebook- u! Sećam se, skuvala sam kafu, pravu crnu tursku kafu, onako kako mi pijemo, i moj facebook je bukvalno goreo. Pošto sam bila član velike grupe ‘’Work and Travel group’’ iz minuta u minut su leteli saveti i postovi ljudi koji su došli iz USA tog leta 2016- te godine.

 

U oktobru 2016. sam igrala Zelenu lutriju

 

Neko je postavio post sa nazivom ‘’Diversity Lottery 2018’’. U meni se automatski javio flashback i neka čudna jeza i slika devojke sa aerodroma u Parizu. Samoj sebi sam rekla:’’Hajde da probam, da vidimo i to čudo baš!’’ Kockice su se nekako čudno poklopile jer za prijavu vam treba slika, a ja sam svoju sliku koju sam koristila za vizu te godine držala na desktop- u računara. Nisam mnogo razmišljala i odmah sam je iskoristila. Dakle, ulazim na sajt američke vlade i popunjavam osnovne informacije, obrazovanje, bračni status, stručna sprema!  Ubacila sam svoju sliku- SVOJU SREĆNU SLIKU!!! 🙂  Sledeći korak je bio samo- SUMBIT!

Na ekranu se pojavio moj konfirmacioni broj koji sam uslikala i sačuvala da bih proverila rezultate sledeće godine. Kada sam došla u dnevnu sobu, samo sam onako majci dobacila:’’Hej, aplicirala sam, mama, znaš za onu zelenu kartu što Ameri daju!’’

Mama me je samo pogledala i nasmejala se:’’Mislim da znam, pa eto, videćemo.’’

 

Poslednja J viza i intervju

 

Vreme je prolazilo, ja sam nekako i zaboravila na to, jedini plan je bio da sestra i ja odemo zajedno na leto. To bi bio moj poslednji put kao student. Agencija je spremila ponudu za nas, sve je bilo potpisano i spremno za ambasadu. Intervju mi je zakazan za 28. april 2017. godine. U ambasadi SAD- a atmosfera je bila zategnuta. U vazduhu se osećala napetost, mnogo je studenata ostalo prošlih godina, a mnogo njih je htelo takođe i da poseti i radi preko leta. Moj broj je konačno prozvan, ali konzul me je pitao samo obična pitanja. Ovo je bila moja treća J1 viza. Videla sam da se nešto čudno tu zbiva. Konzul je svo vreme gledao u dva ekrana i delovao zbunjen. Viza je bila odobrena, i meni i sestri.

 

Provera rezultata

Jelenina Zelena lutrija
Skydeck Chicago, Illinois

Bližio se maj mesec, ja sam pravila planove u vezi ispita, škole i našeg polaska. Prvog maja sam bila kuci i nekako se setih da je sutra izvlačenje. Ujutru sam se vratila za Beograd i nekako sam bila uzbuđena da dođe 18h da proverim status. Međutim, kao i uvek, sajt je bilo nemoguće otvoriti. Rekoh sebi da ću probati sutra, nije ništa tako važno. Sutradan, opet sam pokušavala čitav dan i jedva sam nekako uspela da otvorim sajt. Brzo sam ukucala svoj konfirmacioni broj i čekala sam rezultat da se učita. Prvo ugledah američki imigracioni grb i memorandum. Nije mi jasno bilo šta je, onda ugledah svoju adresu. Srce mi sve brže kuca i počinje adrenalin da mi skače. Glava mi bridi, a noge trnu. Kao kada sam čekala rezultate prijemnog ispita. Nisam pre toga guglala o tome kako izgleda kada ne dobijete, a ni kako izgleda kako dobijete lutriju.

 

Ja sam dobila Zelenu lutriju!

 

Pismo je bilo upućeno meni i počinje sa mojom adresom ‘’Dear Jelena, you have been randomly selected for futher processing of…’’  Ja počinjem da vičem jako i glasno:’’Bože, šta je ovo?????’’ Glava sve jače bridi, moje adrenalin je dostigao maksimum, noge su mi se oduzele! Počinjem da plačem jako i da se smejem. Ne mogu da opišem osećaj, u sledećem trenutku počinjem da plačem i ne znam da li su to suze radosnice ili su to suze koje najavljuju moj konačan odlazak… Počinjem da vrištim i sestra dolazi kod mene i nije joj jasno o čemu se radi. Odmah pozivam moju majku. Zvonio je telefon čini mi se čitavu večnost: ’’MAMAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA, mama.’’ Ona se jako uplašila i odmah me upitala o čemu se radi. Odgovorila sam joj kroz plač i smeh i ona je zanemela. Samo sam čula: ’’Pa Jecoooo, to je divno, predivno!’’ Tri dana nisam spavala, niti jela. Doživela sam šok, baš veliki šok.

Put na WAT sa J1 vizom, rad preko leta, ispiti.

 

A kako ću ja sama tamo, kako ću, gde ću? Koji je sledeći korak?

 

Odmah sam pročitala upustvo na tom pismu. Naime, aplicira se online na sajtu imigracione službe koja posle popunjavanja automatski šalje podatke u glavni imgracioni centar u državi Kentaki. Ne može svako da uđe u aplikaciju, moraš da imaš svoj broj pod kojim si izvučen. Aplikacija ja na nekih 13 strana. Pitaju te osnovna pitanja: rođenje, ime roditelja, da li si ikada bio u SAD- u, ako jesi brojevi viza, šta si završio, da li znaš da rukuješ oružjem. Bilo je tu još mnogo security pitanja pogotovo vezanih za terorizam. Žele da znaju baš sve o tebi!

Aplikaciju sam popunjavala nedelju dana, jako polako, čitala sam pitanje po pitanja, nisam želela da pogrešim ni u jednom pitanju.

Posle detaljnog čitanja aplikacije, poslala sam popunjenu aplikaciju, na mejl mi je stigla konfirmacija. To se obavezno čuva i štampa. Nosi se cela aplikacija i konfirmacija poslate aplikacije na intervju.

 

Čekanje intevjua

 

Aplikacija je poslata, ja sam već u avionu za Južnu Karolinu, idem po još jedno Work and Travel iskustvo. Leto je bilo prelepo, ali moje misli su bile samo o tome kada ću dobiti povratnu informaciju. Pošto sam bila izvučena pod malim brojem, očekivala sam kao i prethodnih godina da će me pozvati negde u oktobru mesecu na intervju. Jednostavno, nisam znala čemu da se nadam.

Jednog septembarskog jutra, sećam se dobro, stiže mi mejl da je moj status na aplikaciji promenjen! Ja se brzo hvatam za telefon i ulazim na isti web sajt gde se proverava lutrija. Promena statusa je bila očigledna. Zakazan mi je intervju u Beogradu, i to baš dan posle tatinog rođendana, 23. novembra, 2017. godine.

Bila sam jako uzbuđena.

 

Pripreme za useljenički intervju

 

Iz SAD- a sam došla početkom oktobra 2017 godine. Ubrzo sam počela da se spremam za intervju. Išla sam prvo da odradim medicinski pregled. U Beogradu su samo dve ordinacije verifikovane od strane Američke ambasade, u kojima možeš da se testiraš. Proverava se krv i urin na sve zarazne bolesti (HIV, gonoreja, sifilis itd.). Obavezno snimaju pluca i da- vakcinacije. Primila sam vakcinu za grip i MMR još jednom (iako sam je dobila kao beba). Doktorka te pita da li uzimaš neku terapiju, da li se osećaš dobro i da li si spreman za poletanje. 🙂  To košta $250, oni ti daju kovertu koju ne smeš da otvaraš do intervjua, kao i papir sa vakcinama. Jedan tebi, jedan za ambasadu i jedan da bude kući.

Sledeći korak- stručna sprema. Moraš da imaš minimalno 12 godina školovanja iz cuga što bi se reklo, znači osnovna plus srednja četvorogodišnja- bez prekida. Nikako se ne priznaje trogodišnja. Ili ko nema srednju, minimalno 4- 5 godina radnog iskustva koji se donosi od poslodavca. Ne treba ništa da se prevodi na engleski- što je odlično! Ja sam spremila svoja svedočanstva iz srednje škole, diplomu osnovne, diploma sa fakulteta. Takođe, izvod iz matične knjige rođenih, izvod iz suda da nisam krivično osuđivana, izvod iz policije da nisam privođena. Kopiju mog socijalnog broja i četiri slike u formatu za ambasade. Sva dokumenta sam kopirala jer ih oni zadržavaju u ambasadi. Ponela sam pisma koja sam dobila sa sajta SAD- a, aplikacije i potvrdu aplikacije da je poslata. Nekoliko dana pred intervju imaš mogućnost da otkažeš i ponovo zakažeš intervju. Takođe moraš da kažeš ambasadi gde bi želeo da ti stigne pasoš ako ti odobre vizu. Za moj intervju je sve bilo spremno. Dani su prolazili i ja sam bila spremna.

 

Intervju za Zelenu kartu

 

Svanuo je i 23. novembar. Bilo je hladno tog jutra, a moje srce je lupalo baš jako. Spremila sam se i sela u bus. Od Pinka do ambasade sam išla pešaka da bi se malo smirila i razbistrila misli. Ispred ulaza ambasade je već gužva, iako je 8:30 ujutro. Prilazi mi žena koja je zadužena da proziva i proverava ljude pri ulazu. Rekla sam joj svoje prezime, ali nije mogla da me nađe na spisku. Ja sam se samo osmehnula i rekla: ’’Ja sam došla po Zelenu kartu.’’ Ona se blago nasmejala, i ja sam odmah stala do zida koji je bio za VIP ulaz. Security mi pomaže oko kaputa, pridržava papire i ja prolazim bezbednosnu proveru. Sa još dvojicom stražara sprovedena sam do sledećeg ulaza i odmah sedam na stranu za iseljeničke vize. Devojka koja tu radi sa osmehom me je dočekala i baš opustila. Bila sam uzbuđena i odmah su prozvali moj broj. Dolazim na šalter sa mojim papirima. Žargonski rečeno, naš čovek, me je odmah pozdravio i upitao kada sam se vratila iz SAD- a. Predala sam svoje papire, on je uzeo kopije koja sam spremila i rekao je da će me opet pozvati kroz nekoliko trenutaka. Sledeći poziv na šalteru bio je za uzimanje otisaka. Dala sam otiske i naravno prosleđena sam na šalter za plaćanje. Ovo zadovoljstvo košta $300 i može se platiti u kešu ili karticom.

Cela procedura u ambasadi je bila bas opuštena i za pamćenje. Posle pola sata, opet prozivaju moj broj. Ovo je konačno bio poziv za intervju. Prilazim šalteru, klecaju mi noge. A iza mene je tišina i imam osećaj kao da svi slušaju mene. Na šalteru je bio američki konzul, prijatnog glasa, koji je držao ruku podignutu i bio spreman da mi pomogne da dam zakletvu. ’’Jelena, please promise that everything you brought here is truth…’’ Više se ne sećam reči, na pultu iza stakla su bili moji papiri i moja slika sa lutrije. Bilo je zapravo, jaaakooo mnogo papira. Usledila je tišina, on je kuckao i pitao me je koji sam fakultet završila. Takođe me je pitao, da li bolujem od nečega i da li imam zdravstvenih problema.

“Congratulations, Jelena. Your Green card has been approved’’- reče konzul.

‘’Thank you, thank you’’- rekoh ja zbunjeno i srećno.

 

Nakon intervjua

 

Rečeno mi je da će vizni paket stići na adresi koju sam izabrala u upitniku kada sam potvrdila intervju. Ubrzo sam izlašla sa osmehom, a ljudi koji su zaposleni su mi čestitali i sa osmehom me ispratili.

’’Srećno, Jelena i poseti nas uskoro’’, reče jedan od zaposlenih u ambasadi. Osmehnuh se i rekoh:’’Čim se snađem eto me nazad da podelim utiske!’’

Jelenina Zelena lutrija
Downtown Houston, Texas

Lutrija, sreća ili nešto treće

 

Ne znam kako funkcionise sistem lutrije, mislim da samo američka vlada zna šta traži i koga traži. Da je sreća, verovatno jeste. Neki kažu i da nije. Imala sam pre toga tri J1 vize. Moj savet je: sanjajte velike snove. Nikada ne znate gde ćete biti sutra i šta moze da se desi.

 

I zato, samo napred.

Do sledećeg teksta,

Pozdrav iz Čikaga!”

 

Ovaj tekst ima za cilj da prenese lično iskustvo i da pruži informacije kako procedura teče. Ipak, ne znači da je svako iskustvo isto. Na primer, postoje ljudi koji su Zelenu lutriju dobili dok su se nalazili na teritoriji Amerike i za njih je procedura bila drugačija. Neki su imali intervju u svojoj matičnoj zemlji, drugi u Americi.

Koraci koji se prolaze su verovatno svuda isti, ali mogu da traju i duže i kraće.

Nadam se da koristi onima koji su sada u procesu i onima koji će u procesu biti.

Živeli i srećno!

 

Prijava na newsletter

Prijavi se da se svake druge srede družimo preko Newslettera. Potrudiću se da ti uvek pružim dodatne korisne informacije, koje ne delim na Blogu 🙂

Molimo sačekajte

Uspešno si se prijavio! 😉